Bio sam još golobrado štene ponosito na paperje što mi je oskudno nicalo po licu. Izlasci u grad svodili su se na lutanja muškog čopora ne baš svesnog sveta oko sebe, a žene su predstavljale pre sumnju no žudnju. Prolećna kišica je tiho rominjala, i noćobdije su se povlačile na zasluženi počinak kada sam je prvi put ugledao. Kunem se - nikada je ranije nisam video. Stajala je tamo, pod uličnom svetiljkom i ne znam da li je uopšte primetila moj prolazak. Bila je potpuno sama i nije dizala pogled. Pod oskudnim osvetlom oštre su joj crte bile toliko upečatljive da sam na trenutak zastao buljeći u nju.Bilo je nečeg mističnog u njenoj pojavi. Čudnog. Lice mi je odnekud...